Milan Vujaklija (1891-1955) stekao je ugled prevodima A. Šopenhauera, E.T.A. Hofmana i F. Šilera. Sistematičan i marljiv, najveći deo svoje radne i intelektualne energije M. Vujaklija ipak je posvetio leksikografskoj nauci. U Uvodu višetomnog i još do kraja nedoštampanog Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Aleksandar Belić pominje Milana Vujakliju kao jednog od naučnih saradnika koji su 1947. nastavili rad na rečniku (započetom jos u XIX veku), a za izvore ovog velikog rečnika SANU, korišćeni su svi Vujaklijini prevodi i, naravno, Leksikon stranih reči i izraza (dva izdanja - 1937. i 1954). Rad na svom životnom delu započeo je Vujaklija sredinom dvadesetih godina, a prvo izdanje dočekano je kao događaj prvoga reda u istoriji srpske leksikografije i nacionalne kulture.

Ovome rečniku, koji se zbog svoga enciklopedijskog karaktera pojavljuje pod naslovom Leksikon stranih reči i izraza, cilj je da bude što praktičniji, što potpuniji i, naročito, jasan i pouzdan u obaveštavanju onih koji se budu njim služili. Da bi ovome zadatku mogao što bolje odgovoriti, pisac je, svestan ozbiljnosti posla i teškoća koje treba savlađivati, godinama istrajno radio, odabirao i tragao, ne ograničavajući se na jednostrane izvore i interesovanja, nego svestrano, obuhvatajući sve čim se današnji čovek zanima i sa čim se može susresti. Što se tiče samog izbora reči, on je vršen tako da može poslužiti i zadovoljiti svakog našeg čoveka, s obzirom na struke itd., kao i pri čitanju knjiga, naših i stranih. Pri obrađivanju pojedinih reči i izraza, glavno težište je polagano na njihovu stvarnu i objektivnu važnost i značaj. Pored svake glavne reči dato je, u zagradi, najpotrebnije etimološko objašnjenje, što će znatno pomoći pravilnom izgovoru i razumevanju, naročito jednozvučnih (homonimnih) reči, koje bi inače morale kod svakoga izazvati razumljivu pometnju. U ovom pogledu, ovaj se rečnik razlikuje gotovo od svih dosadašnjih dela koja su rešavala ovaj i slične zadatke. Indocti discant et ament meminisse periti. - Oni koji ne znaju neka uče, a koji znaju neka nalaze zadovoljstvo u tome da se podsećaju.